Кликом на име отићоћете на Wikipedia-ину верзију биографије Анархисте, клик на фотографију ће вас одвести до детаљнијег и мање ''видљивог'' извора... Бирајте ;)
Emma Goldman 1869-1940
Када сазнате да је постојао неко попут ње јасно вам је зашто су тако предано прикрили њено постојање... Ауторка која је причала и живела Анархизам – бројним есејима и активистичким радом постала је и остала аутохтона појава у историји философске мисли... Чак и када се њен вишедеценијски камарад (А. Беркман) јавно дистанцирао од њених милитантних и агресивних ставова – остала је чврста у уверењу да је слободан човек могућ само у безвлашћу. Са 16 година је, чим се указала прилика, напустила Русију да би своју срећу потражила тамо где је (надала се) владала слобода. У Америци затиче стање слично као и код куће, гомиле радника који раде за цркавицу док се богати све више богате... Само је било више индустрије, баш оне индустрије за коју се Ема надала да ће ослободити радника непотребног механичког рада. А она је обављала разне механичке послове све време се укључујући у сваки штрајк и протест који јој је био у близини...
Са 24 године Ема предводи Штрајк Гладних уз чувене реченице: Питајте богаташе да вам дају посао, ако кажу да 'нема' – тражите им хлеб... Ако вам га не дају – УЗМИТЕ ХЛЕБ САМИ! Због таквих реченица и идеја о социјалној правди отворено се супротставила уласку Америке у Први Светски Рат (1917.) што су Власти једва дочекале па је убрзо постала правни преседан као Америчка грађанка која је депортована уз одузимање држављанства... На рачун тог преседана наредних дана су протеране стотине непожељних букача а човек који је имао најважнију улогу у томе касније ће постати први директор ФБИ (и остати то наредних 50так година). Ема се само једном вратила у Америку и тада јој је забрањено да даје било какве изјаве – њен тадашњи троминутни интервју постоји на youtube и препоручујем га...
Са 24 године Ема предводи Штрајк Гладних уз чувене реченице: Питајте богаташе да вам дају посао, ако кажу да 'нема' – тражите им хлеб... Ако вам га не дају – УЗМИТЕ ХЛЕБ САМИ! Због таквих реченица и идеја о социјалној правди отворено се супротставила уласку Америке у Први Светски Рат (1917.) што су Власти једва дочекале па је убрзо постала правни преседан као Америчка грађанка која је депортована уз одузимање држављанства... На рачун тог преседана наредних дана су протеране стотине непожељних букача а човек који је имао најважнију улогу у томе касније ће постати први директор ФБИ (и остати то наредних 50так година). Ема се само једном вратила у Америку и тада јој је забрањено да даје било какве изјаве – њен тадашњи троминутни интервју постоји на youtube и препоручујем га...
Errico Malatesta 1853-1932
У априлу 1877. Малатеста, Кафиеро и 30 других почели су заверу у провинцији Беневенто. Наоружана група, са великом црно-црвеном заставом на челу умарширала је у Матиске планине и ускоро заузела село Летино, без борбе, пошто су били поздрављени од сељака. Оружје и одузета имовина су подељени људима, новац од пореза је враћен и званични документи су уништени. Следећег дана на исти начин је заузето и село Гаљо. Након што је изашао из затвора Малатеста се вратио у Напуљ, али га је стално полицијско праћење натерало да напусти Италију. Из Напуља је отишао у Египат, да би одатле убрзо био протеран од стране италијанског конзула. Након што му је онемогућено да уђе у Сирију, Турску и Италију, успео је да бродом отпутује у Марсеј. Одатле је отишао у Женеву где је помогао Кропоткину у издавању "Ла Револтеа". Пошто је протеран из Швајцарске Малатеста је неко време радио у Румунији пре него што ће отпутовати у Лондон преко Француске и Белгије. У Лондон је стигао крајем 1880. и неко време радио је као продавац сладоледа и касније као механичар, што ће чинити у још неколико наврата у каснијим годинама. Док је био у Лондону учествовао је 1881. у конгресу Интернационале на ком је основана Анархистичка интернационала. Напуштајући Лондон 1882. Малатеста је отишао у Египат где се са Египћанима борио против британских колонијалиста. Следеће године вратио се илегално у Италију... Када је поново морао да бежи - отишао је у Јужну Америку где (у Аргентини) покреће Пекарски Синдикат - први радикални, отворено милитантни синдикат у тим крајевима... И тако се Малатеста борио (речима и делом) до смрти која га је затекла у кућном притвору у Риму... Победила га је упала плућа.
Peter Kropotkin 1842-1921
Током својих географских истраживања (махом по Сибиру), Кропоткин је такође изучавао списе водећих политичких теоретичара и коначно прихватио социјалистичке револуционарне погледе. Био је аристократског порекла и изузетно доброг материјалног статуса који је решио да одбаци када се придружио Интернационали. али је убрзо био разочаран њеним ограничењима. Када је дошло до поделе Интернационале на две супротстављене струје, Кропоткин је пристао уз федералистичко и либертерско крило. Атентат на Цара довео је до његовог протеривања. Избегао је у Енглеску и обновио своје изучавање Француске револуције. Обесхрабрен политичком атмосфером, он и његова жена вратили су се у Париз. Заједно са осталима ухапшени су и оптужени у спектакуларном јавном процесу у коме су оптужени извели сјајну одбрану омогућујући себи да проповедају анархизам у Европи. 1883. поново је ухапшен и осуђен на пет година затвора због анархистичких активности. Пуштен је на слободу после три године и после тога је живео и радио у Енглеској 30 година. Вративши се у Русију после револуције из 1905, остатак свог живота посветио је писању. Био је згрожен антисоцијалистичким контрареволуционарним поступцима Лењина (нарочито девастацијом анархистичког покрета 1921.). Умро је од упале плућа у Дмитрову, у близини Москве, а Лењинова понуда за државни погреб у Кремљу је одбијена. Погребу је присуствовало више од 100.000 људи. То је био последњи масовни скуп који није организовала држава у наредних 70 година у Русији. Док је поворка пролазила поред затвора, политички затвореници су певали анархистичку химну мртвима. Под притиском Кропоткинових поштовалаца, анархистичким затвореницима је дозвољено да присуствују сахрани. У маси су се виориле црне заставе и транспаренти: „Где има власти нема слободе!“, „Анархисти траже да буду пуштени из затвора социјализма!“.
Pierre-Joseph Proudhon 1809-1865
Прудон сматра да друштво и односе у њему треба уредити према људској природи. Врховни принцип човекове природе јесте правда и зато је она не само основа за вредновање садашњости и будућности већ и принцип на коме се треба организовати нови поредак. Темељна претпоставка правде је слобода и то таква да индивидуа поштује достојанство других људи и да поштује принципе солидарности у друштвеном животу.
Као син сељака пропалог због дугова - већ као мали видео је како функционише друштвена неправда. 7. фебруара 1848. објавио је први анархистички часопис “Le Representant du Peuple”. Он каже да ослобођење радничке класе може остварити само радничка класа сама, без помоћи власти. Часопис је продат у 40.000 примерака.Прудон је био затворен од 1849. до 1852. због критиковања Луја Наполеона. После пуштања из затвора живео је у егзилу у Белгији. Након што је помилован 1862. вратио се у Француску слабог здравља и умро је 19. јануара 1865.Његове мисли су утицале и на Бланкија и Лафаржа, а у време Прве интернационале његова идеја је била најјача.
После конгреса у Бриселу 1868. његов утицај у Интернационали опада. У радничком покрету Француске, марксизам је потиснуо прудонизам тек стварањем Француске радничке партије 1879, а са поразом париске комуне, поражен је и прудонизам. Његови текстови често су били основа за ауторска дела других Анархиста...
Као син сељака пропалог због дугова - већ као мали видео је како функционише друштвена неправда. 7. фебруара 1848. објавио је први анархистички часопис “Le Representant du Peuple”. Он каже да ослобођење радничке класе може остварити само радничка класа сама, без помоћи власти. Часопис је продат у 40.000 примерака.Прудон је био затворен од 1849. до 1852. због критиковања Луја Наполеона. После пуштања из затвора живео је у егзилу у Белгији. Након што је помилован 1862. вратио се у Француску слабог здравља и умро је 19. јануара 1865.Његове мисли су утицале и на Бланкија и Лафаржа, а у време Прве интернационале његова идеја је била најјача.
После конгреса у Бриселу 1868. његов утицај у Интернационали опада. У радничком покрету Француске, марксизам је потиснуо прудонизам тек стварањем Француске радничке партије 1879, а са поразом париске комуне, поражен је и прудонизам. Његови текстови често су били основа за ауторска дела других Анархиста...
Silvio Gesell 1862-1930
Силвио Гезел је рођен у Сент Виту на Немачко-Луксембуршкој граници од оца Немца и мајке Францускиње. Године 1886 сели се у Аргентину, прославио се као увозник и произвођач, па је постао веома заинтересован за валутно питање током светске економске кризе 1873-96. У свом првом раду, "Валутна Реформа као мост за социјалне државе" (1891), Гезел је дао прослављени предлог за престанак помаме за новцем. Даља истраживања о погубним ефектима дефлације и неопходности за стабилизацију куповне моћи новца наставио је да реализује до краја живота. Пензионисао се и повукао у Швајцарску, издајући разне часописе о валутама (берзи) и аграрној реформи... 1906 написао је његову најбитнију књигу Природни економски поредак. Гезелов изузетни допринос на осмишљавању монетарне и друштвене реформе је покушај да се пружи солидна основа за економски либерализам, онај без кога не би било Адама Смита и скоро свих великих економиста деветнаестог века. За разлику од IX века у XXом је превладао тренд колективизма и планиране економије - праћен 'строгошћу','ограничењима увоза','несташицом готовог новца','контролисаном трговином' и 'кредитним кризама". 1919 Густав Ландауер, један од главних личности немачке револуције 1918-19, позвао Гезела да постане министар финансија у краткотрајној Баварској Републици. Обојица су ухапшени и оптужени за издају. Ландауер је убијен а он је ослобођен и наставио је да објављује своја дела до смрти...
William Godwin 1756-1836
Вилијам Годвин је рођен у Висбеку у породици верских дисидената Дизентераца. Припреман је за свештеника (образовањем) али је уместо тога постао атеиста и филозоф. Он је зарађивао за живот као писац, производећи (буквално по неколико на дан) низ историјских и образовних радова. Његово главно филозофско дело, Истрага о политичкој правди, објављен је 1793, и у то време Годвин постаје најславнији филозоф у Енглеској. 1794 је објавио успешан роман, Ствари какве јесу, или Авантуре Калеба Вилиамса као и Летимичну Стриктуру, моћну одбрану дванаест радикала неправедно оптужених за велеиздају. Калеб Вилијамс драматизује многа анархистичка и рационалистичка уверења која Годвин износи у свом филозофском ремекделу Истрага о политичкој правди и њеном утицају на општу добробит и срећу (1793), који тврди да је човечанству урођено да буде добро и да је сасвим способно да живи складно без закона или институције. Утицај који је извршио на млађе савременике, укључујући и романописце, песнике, економисте и филозофе, био је значајан. Међутим, Годвинов филозофски и књижевни углед је опао, а он је данас углавном познат као личност од историјског значаја, али као муж филозофа Мери Вулстонкрафт, и као отац романописца Мери Вулстонкрафт Шели, ауторке малених хорор романа (нпр. Франкенштајн).
Murray Bookchin 1921-2006
Мари Букчин је рођен у Њујорку у породици руских емиграната. Његов поглед на свет је на неки начин био дефинисан пореклом, будући да је већ и његова бака у Русији била чланица организације "Народна воља". Након револуције1905. и смрти Букчиновог деде 1907. због реакције власти, попут многих других руских марксиста и анархиста, морала је емигрирати. Она је током целог свог живота остала укључена у револуционарни покрет али не бољшевички, него народњачки који је често попримао карактер анархистичког. Како сам Букчин каже, она је обликовала његов начин размишљања, и иако је цели свој животни век провео у САД, његови корени су у Источној Европи и традицији словенских народа. Његова мајка је била чланица анархосиндикалистичке организације Индустријски радници света (Industrial Workers of the World, скраћено IWW) и због свега тога је још од најранијих дана био упознат са радикалним левим струјама. Као деветогодишњак је постао члан „Младих пионира“, а у четрнаестој „Савеза младих комуниста“. Од тог става се дефинитивно удаљио 1937. након гушења анархистичког покрета у Барселони у мају те године када се веома разочарао у комунисте. Паралелно са тиме је започео и његов ангажман у синдикалном покрету у САД који је нагло јачао широм земље. Тих година су сви синдикалисти били на јаком удару власти и фабриканата будући да су представљали реалну опасност, те је сваки штрајк био праћен сукобима са полицијом, националном гардом или компанијиним чуварима. Организовао је први еколошки покрет...
Mikhail Bakunin 1814-1876
Живећи у царској Русији, Бакуњин је брзо развио снажну мржњу према неправди. 1835. у 22. години живота, напустио је војску јер су му сметале репресивне методе примењиване на локалном становништву, и почео да се креће у демократским круговима. Постао је јако критичан према феудализму који је тада био званично друштвено уређењеРусије. Након напуштања војске био је прво у Москви, а затим у Санкт Петербургу преводећи на руски дела аутора као што су Фихте и Хегел. 1842. је отпутовао у Немачку како би тамо проучавао Хегела, где се упознао са водећим младим социјалистима Немачке. Следеће године Бакуњин је похитао у Дрезден где је одиграо водећу улогу у Мајском устанку. То је довело до његовог хапшења и изрицања смртне казне. Аустроугарска монархија га је такође желела, па је изручен и поново осуђен на смрт. Али пре него што је смртна казна извршена, Русија је затражила његово изручење и следећих шест година провео је утамничен без суђења у тврђави Петра и Павла. Када је пуштен из затвора прогнан је у Сибир. 1861. извео је спектакуларно бекство и вратио се у Европу преко Јапана, САД-а (Сан Франциско) и кроз Панамски канал. Следеће три године посветио се борби за Пољску независност. Себи је стално постављао питање да ли би национална независност, сама по себи, довела да слободе за радни народ? Ово питање га је удаљило од национализма и приближило Анархизму.
Aldous Huxley 1894-1963
Написао је чувено дело „Врли нови свет“. У том делу описује друштво, које функционише по принципима масовне производње и помоћу Павловљевих рефлекса. Људи се стварају у епруветама и унапред се одређује ко ће припадати којој класи људи по интелигенцији. Познат је и као заговорник коришћења психоактивних супстанци, о чему је исцрпно писао у својој књизи „Врата перцепције“ (The Doors of Perception) по којој је састав Дорс (The Doors) добио име. Хакслијеву пажњу су посебно привукла медицинска истраживања енглеског психијатра Хемфрија Озмонда, који је настојао новооткривену супстанцу ЛСД употребити у лечењу одређених менталних поремећаја. 1953. године, Хемфри Осмонд је снабдео Хакслија са дозом мескалина. Хаксли је добровољно експериментисао с психоделичним дрогама под надзором др Озмонда, закључивши да је ЛСД дрога која проширује свест и омогућује искорак у алтернативну стварност. На темељу тога предвиђао је сензационалан препород религије чим ЛСД дође до ширих народних маса. Сматрао је да ако ова дрога може произвести религијске учинке, онда је она пуно више од пуког средства за промену расположења. Све време био је активан у Анархистичким круговима а тривија је да је предавао италијански младом Орвелу.
George Orwell 1903-1950
Растао је као мрзовољан, повучен, ексцентричан дечак, а све несреће овог периода описао је у постхумно објављеној аутобиографији. Добио је стипендију за две најпрестижније школе у Енглеској, Велингтон и Итон. Први семестар провео је на Велингтону, али се потом пребацио на Итон, где је студирао у периоду између 1917. и 1921. Неки наводе да је био изузетан студент, док други тврде потпуно супротно. Већ као дечак је одлучио да ће бити писац и на Итону изучава британске писце. Не интересује се превише за науку па завршава са слабим успехом, није освојио стипендију за универзитет, па је морао да прекине са даљим званичним образовањем и запосли се. Ступа у индијску Империјалну полицију. Служи у Бурми пет година, а онда напушта службу... Напустио је полицију и извесно време радио као лучки радник у Бурми, да би се 1927. године вратио у Енглеску. Одмах по повратку прогласио је себе Анархистом и то је чинио неколико наредних година боравећи махом у Паризу. Године 1929, болестан и без пара, вратио се у Лондон, а своја искуства из овог периода касније ће описати у роману „Нико и ништа у Лондону и Паризу“ (Down and out in Paris and London). Тада узима псеудоним Орвел и сва своја будућа књижевна дела потписао је под псеудонимом, мада су недовољно познати мотиви који су га подстакли на његову употребу (али некадашњи камаради сматрали су да је псеудоним, у прво време, био последица скривања од закона.